Ubicación del artículo:
Laktaši, RS, B&H
Format: 13x20 cm
Broj strana: 304
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Godina izdanja:
22. februar 2019.
22. februar 2019.
ISBN: 978-86-521-3219-5
Prevodilac: Ljubica Rosić
O knjizi
Dobitnik Nobelove nagrade
Već je ogled o staljinističkom sistemu i totalitarnoj svesti Zarobljeni um potvrdio Česlava Miloša kao mislioca koji je, po sopstvenim rečima, u esejima iznosio ono što nije mogao u poeziji. Njegovi pozni eseji objedinjeni u ovom izdanju pod naslovom Zapisi na salveti, nastali u poslednjoj deceniji XX veka, po prvi put se objavljuju na srpskom jeziku.
U izboru i prevodu Ljubice Rosić, ove eseje povezuje kritički odnos prema civilizaciji s kraja veka, prema njenoj površnosti i lažnim vrednostima, pružajući čitaocu jasno komponovanu i celovitu knjigu. Pored promišljanja nemoralnosti umetnosti, značaja poljske poezije, statusa savremenih emigranata, čiju je sudbinu i sam podelio, ovde nalazimo i Miloševe uspomene, portrete prijatelja i poznanika (Kami, Brodski, Kolakovski), poznatih pesnika i prozaista (Dostojevski, Ruževič, Šimborska, Gombrovič, Vitkjevič), pa i pisaca sa čijim se pogledima nije slagao (Larkin), pronalazeći u njihovom delu ono što najviše intrigira današnjeg čitaoca.
Jedan od poslednjih u ovom izboru, esej „Sreća“ predstavlja Miloševo zaveštanje o mirenju sa svetom. Pesnik mudrac, koji je nadživeo većinu svojih vršnjaka, za vreme posete rodnoj Litvaniji opet postaje dečak. „Gledao sam livadu. Naglo sam postao svestan da sam za vreme svojih dugogodišnjih lutanja uzalud tražio tu kompoziciju lišća i cveća, kakvu sam ovde našao, i da sam uvek sanjao o povratku. Ili, tačnije, razumeo sam to tek kad me je preplavio veliki talas osećanja, koji mogu da nazovem samo jednom rečju – sreća.“
Već je ogled o staljinističkom sistemu i totalitarnoj svesti Zarobljeni um potvrdio Česlava Miloša kao mislioca koji je, po sopstvenim rečima, u esejima iznosio ono što nije mogao u poeziji. Njegovi pozni eseji objedinjeni u ovom izdanju pod naslovom Zapisi na salveti, nastali u poslednjoj deceniji XX veka, po prvi put se objavljuju na srpskom jeziku.
U izboru i prevodu Ljubice Rosić, ove eseje povezuje kritički odnos prema civilizaciji s kraja veka, prema njenoj površnosti i lažnim vrednostima, pružajući čitaocu jasno komponovanu i celovitu knjigu. Pored promišljanja nemoralnosti umetnosti, značaja poljske poezije, statusa savremenih emigranata, čiju je sudbinu i sam podelio, ovde nalazimo i Miloševe uspomene, portrete prijatelja i poznanika (Kami, Brodski, Kolakovski), poznatih pesnika i prozaista (Dostojevski, Ruževič, Šimborska, Gombrovič, Vitkjevič), pa i pisaca sa čijim se pogledima nije slagao (Larkin), pronalazeći u njihovom delu ono što najviše intrigira današnjeg čitaoca.
Jedan od poslednjih u ovom izboru, esej „Sreća“ predstavlja Miloševo zaveštanje o mirenju sa svetom. Pesnik mudrac, koji je nadživeo većinu svojih vršnjaka, za vreme posete rodnoj Litvaniji opet postaje dečak. „Gledao sam livadu. Naglo sam postao svestan da sam za vreme svojih dugogodišnjih lutanja uzalud tražio tu kompoziciju lišća i cveća, kakvu sam ovde našao, i da sam uvek sanjao o povratku. Ili, tačnije, razumeo sam to tek kad me je preplavio veliki talas osećanja, koji mogu da nazovem samo jednom rečju – sreća.“
